Bože mili čuda velikoga,
skupila se prokleta bratija,
te govore i zle misli zbore,
kako prodat ono što nam valja,
kako seći granu na koj sediš,
kol'ko zlata svak' da uzme sebi
i koliko ono svakom vredi.
Prvi usta Mlađo,Mlađanica,
Grof svog zlata i harača vođa,
pogleda ih i uzvikom reče
Meni treba zlata barem pola.
Ustadoše Ivica i Mrka,
Svaki vrti krajeve svog brka,
iz očiju munje im sevaju,
iz džepova evri prelivaju.
Pogledom ga skovaše u stocu,
svaki misli sada o svom novcu,
Povikade prestareli Mrka,
zveče dvori a drhti mu ruka.
Oj,Mlađane ostareli sine,
mnogo ti je jedne polovine,
nego uzmi što u vreću stane
i prebegni s'one druge strane,
Beži Mlađo što te noge nose,
dok ne shvati sirotinja raja,
zlata nema,sve je se opralo
i Miškovo zlato je nestalo.
Usta Boris i njegov posilni,
usta Dragan i hajduka dvesta,
izvadiše buzdovane svoje,
i počeše bratiju da broje.
Ti,Mlađane proklet izdajice,
što sa nama troši pare s' Kipra,
i ti Slobo Miškov keru verni,
što nam krave pobi iz tišine.
Breko ustaj i podeli zlata,
da imamo oči da mažemo.
Prodaćemo mi najbolje konje,
ne bi l' kraja godini videli,
pa begajmo svak' na svoju stranu,
neko Kipar,a neko Rusiju,
majke naše ne videli nikad,
ako zemlju ne prodamo silnu.
Prodajte i ove naše dvore,
golubove pismonoše s' njima,
prodajte i ovu carsku šumu,
jer je stara bar trista godina.
Prodacemo,kaže Mlađa silni,
prodaćemo za nula dukata,
imaću i čime da se dičim
provizija bitnija neg' plata.
Seku šumu,pokojnog nam cara,
pokuvaše golubove naše,
zemlju dade Dragin u bescenje,
krava nema,sad nas mlekom plaše.
A,nebom se crni oblak vuče,
crna noc se Srbiji sad sprema,
odoše nam i konji i kuće,
al' bratije u Srbiji nema.
